Srpsko društvo ima jedan veliki problem – ono ne postoji. Kada kažem “društvo”, mislim na zajednicu povezanu međusobnom empatijom, ne interesima. Duga je priča o tome kako se i zašto raspalo srpsko društvo, kako je na njegovo mesto postavljen idol nacije i kako se u vrhunskoj brizi za celinu izgubila briga za bližnjeg. Ta priča jednoga dana mora biti ispričana – što pre to bolje – ali i kada bude ispričana ona sama po sebi neće pomoći prevazilaženju sveopšte otupelosti i otuđenosti u koje smo ogrezli. Od države koja je sagradila hipermodernu bolnicu (VMA) namenjenu za lečenje oficira, podoficira, državnika, državničke rodbine i prijatelja, dočim je lečenje dece prepustila do, skora kafkijanski derutnoj klinici u Tiršovoj, ne može se očekivati ozbiljniji napor na poslu pomeranja stvari sa mrtve tačke. Gotovo da nema dana da iz medija ne saznamo za slučajeve teško obolele dece koja su – zbog nedostatka sredstava za lečenje u inostranstvu – osuđena na laganu smrt pred očima pasivne javnosti. Mora li tako ostati zauvek? Šta nam stoji na putu da se prenemo iz letargije i da pokrenemo i u životu održavamo fond “Podrži Život” koji će – uz minumum napora i malo samoodricanja – bolesnoj deci vratiti zdravlje, a svima nama dostojantsvo i samopštovanje. Svi, svako na svoj način, možemo doprineti pobedi života nad ovdašnjom endemskom nekrofilijom i politikama proizišlim iz nje. I ne samo da ćemo uraditi dobar posao, nego ćemo možda – ukoliko uspemo, a nema razloga da ne uspemo – i državu naterati da se postidi i da takođe učini nešto korisno za sve. Prenimo se! Nemojmo oklevati! Prvi korak je polovina puta koji treba preći.